Da bi ovu stranicu mogli da pregledate normalno obavezno morate uključiti u Start/Settings/Control Panel/Add/Remove Programs/Windows Setup/Multilanguage Support Central European i Cyrillic
На овој страници желим да вам прикажем књигу БРАTСТВА ВУЈАЧИЋА коју је написао Никола Симов Вујачић из Никшића. Књигу ћу покушати да препишем у целости како бисте се упознали са прошлошћу братства ВУЈАЧИЋ, а посебно ми је жеља да погледате родослов породице ВУЈАЧИЋ који сам урадио на рачунару и можете га преузети ако кликнете ОВДЕ, родослов је урађен као препис из оригиналног шаблона који је штампан уз књигу БРАТСТВА ВУЈАЧИЋ. Такође ми је жеља да преузмете родослов, да га погледате, пронађете себе или своје претке, а ако има неких грешака да ми сугеришете на исте да их исправим. Такође вас молим да ми доставите накнадно рођене да бих могао да наставим родослов т.ј. да га што тачније урадим и поново поставим на интернет да га сви можемо користити.
У овом делу ћу вас
обавештавати о темама из књиге БРАТСТВА
ВУЈАЧИЋА
које сам до сада обрадио, а то су:
Уводне напомене, Трагом
предања, Вујачићи - по
жени Вујачи, Поријекло
- постојбина
КЊИГА
БРАТСТВА ВУЈАЧИЋ
(Никола Симов Вујачић)
Све што сам покушао да напишем о нашем братству на страницама ове књиге, знам да је недовољно. Вријеме у проживљеним годинама није ми дозволило више, па вама, драги моји потомци, на дар остављам оволико. Ви наставите започето. Уосталом, коме је жао да се растане с прошлошћу, томев не вриједи ни да покуша гледати у бољу и свијетлу будућност. Али, ја нијесам могао оно што ви можете.
Ваш
Никола Симов Вујачић
На састављању
родослова братства Вујачић радио сам
деценијама и трудио се даприкупим што
вјерније податке, провјерим што се може
провјерити, не жалећи при том мога трошка,
труда и времена, тако да сам на овом послу
провео и доста непроспаваних ноћи. Но, и
поред тога свјестан сам да нијесам могао
прикупити све што је потребно за
комплетност једног оваквог састава, па су
се отуда, вјероватно, поткрали и извјесни
недостатци у родослову. Они су резултат
више објективних разлога, од којих ћу ја
указати само на неке.
Прво, због недостатка мјеста на
шаблону родослова било је мјеста гдје
нијесу сва имена могла стати. У том случају
изостављен је онај који није имао порода.
Овакбих случајева, истина, има врло мало.
Друго, због недостатка података,
или мојих омашки приликом обраде, можда се
десило да неко није убеден у родослов, иако
сам ја о томе водио много рацуна.
Треће, млађе особе и они који
се сада рађају нијесам уводио у родослов,
сем оне који су сами захтијевали, или су се с
тим захтјевом јавили њихови родитељи, па
овај и друге сличне недостатке може свако у
својој ужој грани породице исправити и
наставити за ново рођење, на чему молим да
да ми опростите.
Овдје, такође, желим напоменем да
су неки људи дошли до податак из мог још
недовршеног родослова, па су исти
умножавали растурали. То унијело низ забуна
у мој покушај да кроз овај рад освијетлим
богату и велику историју нашег братства.
Стога na овом мјесту изјављујем да тако
пласиране родослове не само не признајем ,
већ људе који то раде оштро осуђујем због
овако неовлашћеног рада. Молим моје
братственике и друге кориснике ове књиге да
приме ову напомену као моје извињење за све
евентуалне пропусте и недостатке у
родослову, који се штампа као саставни дио
уз књигу и да одбаце све друге који су до
садаумножавани и радтурани, јер су пуни
грешака и недовршени.
А у т о р
Много сам тога, још као дете, чуо и научио од свога дједа, по мајци, Јована Алексића, који је своју младост провео у биткама и окршајима, војујући црногорским врлетима. Многе битке добио је дјед Јован и у овом крају, као и ону када је у херцеговачком устанку, у двобоју, изашао као побједник. Тешки су дани рата, сине мој, говорио је дјед Јован. Тешки су онолико колико и живот. Али, рат је неравноправна ствар, а живот...
Много касније и ја сам схватио да су дједове приче о рату, лијепо испричане и пажљиво саслушане, у мојим данима постале изузетно тешке, када сам и сам осјетио непријатеља у рођеном дворишту и схватио колико је, тек, било тешко народу у дједовим втрменима и временима других мојих предака, када се гинуло и умирало од свега што је вребало иза наших - црногорских врлети. Непријатељ, болест, глад, збјегови - били су стални пратиоци, али нијесу обесхрабрили старе ратнике, ни дједа, код којег су ти прекаљени борци уз чашицу медовине и вјечно упртог погледа у слободу, поред огњишта, дочекивали зору, сјећајући се патњи и туге,радости и подвига. Ето, ја сам на странама које слиједе покушао да сачувам нешто од тога. Стога, драги мој читаоче, немој замјерити мени - сада старцу, што то чиним на свој, можда и неук начин, али начин пун осјећања и истинитости, пун поштовања према ономе што смо били, што смо сада и што ћемо увијек бити. Настојечи да нешто више кажем о братству Вујачић, нијесам могао а да не кажем нешто више и о нашим славама, свадбама и крштењима, који рјечито говоре о данима који су прошли, онима које сада живимо, или онима који ће тек доћи.
Ваш предак, Никола, оставља вам уз родослов молбу да моје покушаје ширег сазнања о нама једног дана доградите, а уз то да још за собом оставите бројна дјела и рукописе будућим генерацијама.
Када сам се описменио, а било је то у мојој 19-тој години, започео сам размишљање о томе како би било лијепо да једног дана напишем све о нашем братству што сам чуо, што знам. Почео сам, ношен том жељом, одмах биљежити имена свих предака и тако, заправо, започео овај рад о породици Вујачић. Трагајући за подацима посјетио сам и бројне архиве и музеје, од Цетиња, Котора, Дубровника до Београда и упознао се са свим писаним документима, који су ми у овом поглављу могли бити доступни. Морам признати да се мој "истраживачки" поход исплатио. Први податак био је ту: наши стари били су кнежеви из племена Риђана и то у периоду од XV па све до XVII вијека. Тако сам сазнао и нешто више о предањима из оних времена у којима нијесу постојале забиљешке. Посебно интересовање водило ме је да колико је то највише могуће истражим укупни радни и животни бијек наше породице, њено заједништво, борбу, прегнућа и жртве у дугим периодима ратова, па све до коначног ослобођења нашег народа.
Међутим, и поред свега тога и огромног труда, родослов који је пред вама, због скромних претензија мога рада, јесте, у ствари, породица Вујачић од краја XIII до половине XX вијека.
Предања наших
старих говоре да смо се прозвали Вујачићи
по некој жени Вујачи, о којој легенда
прича на свој начин. Убили Вујачи мужа у
Кучима, а она се дала у бекство са својом
ситном децом. Сакупила је читаву чету од
свога рода и повела је у борбу против Турака.
На једној води Вујача је са четом дочекала
Турке, разоружала их, а затим осветила свога
мужа...
Како сам сазнао, осто поријекло,
као и породица Вујачић, имају и Радовићи у
Невесињу, Рогановићи у Цуцима, Кликовци у
Зети, Милићевићи у Херцеговини, Делибашићи
у Никшићу и Трепачким Рудинама,
Антонијевићи, Вучетићи и Даковићи у Грахову,
Поповићи из Боке, Перишићи у Голији, те
Стевановићи, Цвијетићи и Лубурићи у
Невесињу. Међутим, ја не желим истицати
појединце, већ о батству Вујачића писати
као о људима,који су заједно с другим
братствима не штедећи себе кренули у
непоштедну борбу против свих освајача, од
турске власти до Хитлера, Круна њиховог
жртвовања и резултат беспоштедне борбе
јесте Црна Гора, са свим својим братствима и
слободом, која доби међународно признање,
као и државне границе, под тим именом 1859.
године, непосредно након велике побједе
црногорске војске и истовремено великог
пораза турског османлијског царства,
годину дана раније, у бици на Грахову гдје
су наши преци показали велико јунаштво.
Кроз године даљих борби за коначно
ослобођење наших и других братских народа,
Црна Гора је, а и наши Вујачићи у њој,
непрестано потврђивала да је "вјечити
отворени прозор слободе".
Предања говоре да је наше
братство Вујачића поријеклом из Куча, а
много раније да потичемо још од Мрњавчевића
из Скадра. О томе говоре неки примјери из
Бјелопавлића. Тако предање говори да код
кнеза Грбаљског, једног поподнева стиже
виђен момак Мрња, где се и запосли. Нешто
касније кнез прими на посао и дјевојку
Грдану, ближу рођаку Цара Душана која је
живјела, једно вријеме, на Душановом двору у
Призрену. Грдана доби име због краста по
лицу, што јој их учини болест у дјетињству, а
бјеше највреднија у пословима око спремања
на двору и припремања јела за цара и његове
најближе. Но, када би гости дошли цар је
обавезно склањао због њеног ружног изгледа,
уклањао с очију присутних, па се једнога
дана она тако ражалошћена даде у бијег са
двора. Код Грбаљског кнеза, пак, она показа
своје поштење и знање и поста омиљена међу
читавом послугом, иако нијесу знали да је
она царев род. Истовремено, Мрња показа
своју способнос па кнез одлучи да их обоје
позове на разговор и рече: "Због ваше
вредноће, умјешности и поштења хоћу да се
вас двоје узмете и заснујете породицу. Мој
дом биће и ваш, а ја родитељ!" Предање
свједоци да је тако било.
Из срећног брака Мрња и Грдана
добише три сина - Вујачић, Угљешу и Гојка. Но,
не прође много времена цар Душан посјети
Приморје и сврати код Грбаљског кнеза.
Примијети да је јело слично оном на његовом
двору, које је некада припремала Грдана, па
запита кнеза ко му припрема јела?
- Једна вриједна жена - одговори
Кнез.
По жељи цара Душана да види тако
вриједну особу, доведоше Грдану. Он позна
своју рођаку и исту сјутрадан, са њена три
сина поведе са собом. Преклињао је Мрња Цара
да му остави синове, али Цар не услиши
његову молбу већ са пратњом, Грданом и њеним
синовима пође за Призрен. У близини
Љешкопоља, у Зету, Мрња сустиже Цара, гдје га
поче молити да му врати синове. Расрди се
Цар и нареди да погубе Мрњу, а његови синови,
није прошло дуго, постадоше чувени на
царевом двору. По оцу Мрњи, којем подигоше
гроб и цркву коју назваше Мрњак (она се
налази у Пиперима), прозваше се Мрњавчевићи.
Вукашин, најстарији Мрњин син, убрзо постаде жупан у Прилепу (1350 - 1366) затим краљ (1366 - 1371), и погину на ријеци Марици, у борби са Турцима 1371. године. Краљ Вукашин је имао четири сина: Марка, Андријаша, Дмитра и Иваниша. Његова кћи Оливера била је удата за Ђурђа I Балшића. Његово имање узеше Турци. Вукашинов најтарији син Марко 1371. године поста краљ, па као турски вазал оста на том положају до 1394. године.
Угљеша, други син Мрњин, помиње се каонамјесник 1346. године у Требињу (Угљеш Баронус). Он бјеше ожењен Јеленом (у монаштву Јефимија), кћерком цесара Војихне, а ближња рођака кнегиње Милице. Његов син Угљеша Деспотовић, међутим, умрије веома млад и сахранише га у манастиру Хиландару.
Гојко, трећи син Мрњин, познат као војвода у Скадру имао је два сина - Гаврила и Марка. Прије доласка Турака умрије Гојко, наслиједи га син Гаврило, који погибе у одбрани Скадра од Турака и Албанаца који им се већ бијахуп пидружили. Да би се осветили Мрњавчевићима Турци су убијали све што је у сроству са овом породицом. Прије 1429. године Стефан Марамонте, сродник великаша из Албаније, (помоћу албанске и српске властеле, која се тада због унутрашњих свађа удружи са Турцима), узе Скадар.
Млађи гојков син -
Марко са својом мајком и снахом - женом
погинулог Гаврила, склони се у село Брштане.
И они су мрзјели освајаче и све оне који
су се придружили њима. Маркова снаха бијаше
врло лијепа, па домаћин, код којег се бијаху
склонили, једном приликом запита: - Шта вам
је ова лијепа жена?
- Снаха, жена од погинулог брата
Гаврила - одговори Марко.
Домаћин - Албанац, врло лијеп
човјек запита Марка да либи му је хтио дати
за жену?
- Не бох из два разлога - рече
Марко. - Она је у другом стању, а Турци су
ријешили да све што је од нашег рода убију,
па би тако пријетила опасност и вама.
- То није ништа. Сачекаћемо да
ваша снаха роди дијете. Уколико буде мушко
признаћу га као својег сина и дати му право
на највећи дио имања, а уколико буде женско
удомишу је као своју ћерку. Видите и сами -
увјерљиво је говорио Албанац - Бог ми је дао
велико имање, а ти са својом породицом овдје
можеш остати колико желиш!
Маркова снаха убрзо роди дијете. У селу не бијаше православног свештеника ни цркве, па Гаврилова сина крстише у католичкој цркви и дадоше му име Ненад. Ненадова мајка удаде се за Албанца, који подиже Ненада и ожени га веома рано, па се код младића и његовог очуха роди пуно дјеце. Намножише се породице, а због тјескобе и притиска, сталних потјера и завјера, они не могаше опстати више у Брштанима, већ пођоше у Куче, гдје организоваше борбу против Турака.
Међутим, не прође много времена а Ђурађ Смедеревац, са женом Јерином, посјети Ђурђа, најстаријег сина Марка Мрњавчевића, остави доста новца и договори се да сакупе што више војске, па када их он позове да пођу у борбу против Турака у долини Мораве гдје ће их сачекати са својом војском, као и војском Сибињанин Јанка.